Чланак објављен у монографији Српске академије науке и уметности: ”Могуће стратегије развоја Србије”, САНУ, 2014. уредник: академик Часлав Оцић, с. 309-322, ИСБН 978-86-7025-643-9  презентира се овде због значаја теме која се у чланку разматра.

 

ИЗГРАДЊА ВОДОПРИВРЕДНЕ ИНФРАСТРУКТУРЕ

ЈЕ НАЈВАЖНИЈИ И КОНТИНУИРАНИ ДРЖАВНИ РАЗВОЈНИ ПРОЈЕКТ

БРАНИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ

Универзитет у Београду, Грађевински факултет, professor honoris causa

Улица Деспота Оливера 2/41, 11000, Београд, Србија

E-mail: branko@grf.bg.ac.rs

 

САЖЕТАК: Од најстаријих цивилизација па све до данас велики хидротехнички пројекти су третирани као највећи државни развојни пројекти. Такве пројекте су државе реализовале управо у кризним временима, као један од предуслова за излазак из криза, покретање и убрзавање развоја. Познато је да реализација неког великог интегралног водопривредног система покреће развој више од 40 разних привредних грана. То подразумева да државе саме реализују своје развојне пројекте и саме управљају њима. С тог полазишта се мора критички сагледавати садашња веома лоша пракса да Србија странцима поверава реализацију великих система у области вода, на Морави, Дрини, Ибру. И чак им поверава већинска управљачка права. У раду се разматрају стратешке грешке Србије, која је у великој заблуди чак и у самом поимању чињенице – шта су то заиста развоји пројекти.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: водопривредна инфраструктура, развојни пројекти, грађевинарство, Србија

УМЕСТО УВОДА – СИСТЕМАТСКО УНИШТАВАЊЕ ГРАЂЕВИНАРСТВА

И СЕКТОРА ВОДА

Када се говори о развојној политици једне државе мора се разматрати улога два носећа стуба развоја: а) грађевинарства, б) хидротехничка инфраструктуре. Нажалост, у Србији се већ дуже време систематски и сасвим хотимично разарају управо та два главна носећа стуба развоја, а да нико не увиђа сву погубност таквог деловања.

Грађевинарство, некада најснажнија грана наше привреде, познато широм света, које је с највећим успехом радило и најсложеније објекте на свим континентима (осим Аустралије) и било један од науспешнијих извозника, већ дуго се систематски разара на тај начин што се за све послове ангажују стране фирме. Странци се ангажују иако ми имамо властита најкомпетентнија грађевинска предузећа и за пројектовање и за извођење, с изванредним експертима и још увек добром грађевинском оперативом коју пословима у земљи треба помоћи да поврати ранију највишу светску репутацију. Наша предузећа се већ годинама стављају у понижавајући најамни положај који је незамислив у свету. За све грађевинске послове држава ангажује стране компаније, врло често чак и оне које прати најсумњивија и стручна и финансијска репутација, па чак и оне за које се добро зна да су пред банкротством. Треба и забележити, као срамоту наших доносилаца одлука, да су чак три стране компаније управо отишле у стечај на нашим великим градилиштима, али тек након што су покупиле велики део новца за авансе и наводно обављене послове[1]. Када на очито намештеним тендерима те стране опскурне фирме добију послове код нас (уз здушну помоћ и корумпираних мешетара из светских финансијских ценатра моћи и Брисела), пошто су неспособне да саме обаве сложене преузете и одлично наплаћене послове, за то ангажују као подизвођаче наша предузећа. Ми обавимо посао, странци узимају највећи део новца, али добијају и веома важне референце које ће користити на наредним тендерима, а ми остајемо и без новца, и без референци, и – са све урушенијим читавим грађевинском сектором. Наше фирме се не могу појавити ни на наредним тендерима, јер то што су оне заиста и обавиле посао се не признаје, већ се рачуна само онај ко је тај посао добио као формални уговарач с државом Србијом. Све то се чини систематски и веома смишљено, и то је један од најперфиднијих начина корупције. Корупције која се одвија успешном спрегом и сарадњом наших врхова одлучивања при додељивању грађевинских послова, с одговарајућим корупцији веома подложним партнерима и у Бриселу, и у светским финансијским институцијама. О обиму те врло прљаве „бриселске корупције“ надавно смо слушали и од њих самих, али ми очито нисмо научили ту лекцију.

Само два примера који документује ту тврдњу. На тендеру за изградњу „моста близанца“ на Дунаву код Бешке наша Мостоградња је имала убедљиво најповољнију понуду, а била је и најкомпетентнија да обави тај посао. Упркос томе, наши доносиоци одлука о том тендеру Мостоградњу су елиминисали, с веома неубедљивим, измишљеним, детињастим образложењем, и тај велики и одговоран посао су доделили страној фирми. Доделили су га некомпетентној фирми за коју је сваки иоле обавештен грађевинац у свету добро знао да је некомпетентна и пословно врло дубиозна, јер се њени послови по правилу завршавају испостављањем фактура за наводне „додатне радове“, тужбама и међународним арбитражама. А наши уговарачи не само да су доделили изградњу моста код Бешке странцима, већ су и надзор доделили другој страној фирми, што не ради било која држава која држи до својих интереса и дигнитета, јер се контрола квалитета и финансијске реализације инвестиционих радова увек држи у властитим рукама. И шта се десило? Странци су се брзо међусобно „разумели“ јер су имали исти интерес – повећање цене, па је почело бесомучно уписивање и оверавање наводних „додатних“ радова. За мање обавештене треба рећи да смо први мост ми сами испројектовали (академик Жежељ са сарадницима) и изградили га на тако успешан начин да је тај објект ушао у многе светске енциклопедије грађевинарства. Геотехничке и све друге подлоге су биле добро познате (странци су имали све, као да је проверено на физичком моделу размере 1:1), никаквих неизвесности није било, што значи да није било разлога да се признају било какви „’непланирани додатни радови“. И ево у шта су нас увалили наши доносиоци одлуке при додели тог посла: наши стручњаци су, уствари, изградили мост, врло важну референцу за тај посао су себи укњижили странци, али су ти странци наводним додатним радовима (које су им други странци здушно признавали и оверавали) – назидали цену моста за преко три пута. Међутим, нисмо изгубили само велики новац, већ је губитак знатно већи, јер смо изгубили важне референцу, па су наша предузећа врло перфидно на тај начин онемогућена да се у будућности појаве и на неким наредним тендерима чак и у властитој земљи. А доносиоцима одлука који су све то и смислили ништа се није десило, ено их и даље доносе исте такве погибељне одлуке и уништавају српско грађевинарство. Потпуно иста ствар се десила и с реконструкцијом и обновом моста Газела у Београду. И ту је посао поверен страној фирми, коју је чинила шачица људи с актенташнама, без икакве опреме и кадрова, а они су за тај веома сложен, одговоран и тежак посао ангажовали као подизвођача нашу Мостоградњу. Мостоградња је у изузетно тешким и сложеним условима веома успешно обавила цео посао (треба знати да је то био херојски подвиг радити у затвореним сандучастим челичним конструкцијама на температури преко 55⁰С), а направили су и прави грађевински подвиг замењујући носеће лежајеве моста на неуобичајен, иновативан и веома ефикасан начин, практично без прекида саобраћаја. Али сви ти људски и стручни напори су узалудни: новац узеше странци, мрвице дадоше Мостоградњи, али су странци однели и референце за тај посао који смо ми обавили, а њихова фирма је то само прокњижила кроз папире. И наравно, одмах је тај хвале вредан подвиг наше Мостоградње укњижила у своје референце, да их користи на наредним тендерима – и у Србији. И за дивно чудо ту референцу ће им признавати и хвалити (!) ти исти наши доносиоци одлука, спочитавајући Мостоградњи да она нема валидне референце. Хипокризија у Србији – земљи чуда. Ето, то су само два од многих доказа за смелу тврдњу да наши највише позиционирани доносиоци одлука сасвим смишљено, хотимице урушавају наше грађевинатство.

Што се тиче хидротехнничке инфрастуктуре она се разара на два симултано спрегнута начина: 1. веома малим улагањима у тај изузетно важан сектор, који је вазда – у свим временима и свим државама био „локомотива развоја“, 2. препуштањем странцима највећих хидротехничких система, да их они и пројектују и користе како желе, чак и с већинским правима, што се нигде не дешава у свету осим код нас. Па им поверавају да чак они ураде и анализе утицаја на животну средину, што је развојно и с гледишта уређења и заштите простора веома деликатан посао који ни једна земља на свету, чак ни у некој афричкој забити, не поверава странцима, јер је то изузетно важна планска развојна полуга сваке државе.

Зато је неопходно указати на одређене законитости развоја, како би се уочила изузетна улога грађевинарства и сектора вода у развоју држава.

КОЈИ ПРОЈЕКТИ МОГУ ДА НОСЕ АТРИБУТ РАЗВОЈНИХ ПРОЈЕКАТА ?

 

Пракса управљања државом у последњих двадесетак година, чији се катастрофални учинци који су довели до уништења читаве индустрије Србије правдају „транзиционим тешкоћама“, показују да наши највиши ешалони власти, посебно они у привредно-развојним ресорима, не знају који се пројекти могу и смеју третирати као – развојни пројекти. Такво лаичко непоимање развоја ствара неверицу, јер је та чињеница на само давно проверена у свету, већ смо ту лекцију ми савладали одмах после Другог светског рата, када смо се упустили у врло успешну обнову и изградњу земље радећи све сами, својим кадровима и развијајући своју властиту индустрију, технологију, пратећу надградњу и кадрове.

Сасвим сажето речено, развојним се може сматрати само онај пројект кога држава релизује у властитој изведби, на начин да се улагањем у њега покреће и/или убрзава развој читавог низа других привредних производних грана и реализацију сви неопходни пратећи инфраструктурни системи. Развојни су само они пројекти који повећавају запосленост домаћих предузећа, који стабилизују и унапређују социјално стање и демографске процесе на ширем подручју реализације таквог пројекта, али и у земљи као целини. Управо тако се кренуло одмах након Другог светског рата, у кадровски неупоредиво лошијим приликама од данашњих, реализацијом и најсложенијих објеката и система искључиво у „домаћој изведби“. Капитална изградња великих објеката и система је отворила бројне позитивне повратне спреге које су покренуле или убрзале развој земље на најширем производном фронту. Као пример: тадашња реализација бројних хидроелектрана – искључиво у властитом пројектовању и извођењу – одмах је покренула читаву лепезу других развојних компоненти: довела до освајања производње турбина свих типова, пумпи, генератора, трансформатора, довела је до наглог јачања читавог комплекса машиноградње (производња грађевинских машина с тада врхунским светски признатим радним перформансама, израда челичних конструкција хала, устава и највећих распона и најсложенијих система управљања), па све до стварање и брзог развоја првенаца прецизне механике, неопходне за реализацију контролне и управљачке опреме. Тада смо створили и једну од најпознатијих светских хидрауличких лабораторија, неопходних за потребе пројектовања хидротехничких објеката. И све је то реализовано властитим снагама, а увожено је само оно што тренутно или није могуће произвести, или није упутно производити имајући у виду да је реч о малим серијама.

Тај развојни замах није остајао само у области производње, већ га је неминовно и нужно пратио експлозивни развој свих пратећих примењених и фундаменталних наука и високог образовања. Тај развојни замах се преточио у изузетне научне и технолошке продоре. Седамдесетих година, када смо самостално релизовали тада највећу европску хидроелектрану ХЕ Ђердап, наша машиноградња је била једна од технолошки најразвијенијих у Европи, тако да је наше предузеће „Гоша“ властитим снагама пројектовало и реализовало тада највеће дводелне табласте уставе на брани Ђердап и за румунског партнера, о чему сада с носталгијом читамо у монографији инжењера Тихослава Тошића, написаној о том технолошком подвигу. Захваљујући великим грађевинском објектима које смо пројектовали и реализовали, у свету се с навећим уважавањем говорило о „београдским школама хидраулике и хидрологије“, а важили смо и за највеће светске експерте за грађење у тешким геотехничким условима карста, па су инжењери из целог света доказили у Југославију да се упознају с научним и технолошким достигнућима „југословенске школе механике стена“. Начин на који је реализована висока брана Гранчарево на Требишњици, с геотехничким мелиорацијама којима су механичке особине стенске масе побољшане да могу да омогуће изградњу тако велике лучне бране, ушао је у све светске уџбенике Геотехнике. Слични изузетни научни и технолошки доприноси су остварени и при реализацији тада једне од највишим и најсложенијих брана у свету на реци Пиви (ХЕ Пива), затим при реализацији бране ХЕ Бајина Башта, а посебно при изградњи ХЕ Ђердап, кога смо реализовали у целости сами, осим турбина, које су тада биле највеће Капланове турбине у свету, које је једино могла да тада реализује руска фабрика турбина која је једина имала производне машине тих димензија, које нема никаквог смисла да неко други осваја.

Међутим, сви ти развојни пројекти су повукли и знатно шири комплекс науке и технологије. У електронској индустрији смо били у самом светском врху, тада сасвим равноправни с најразвијенијим земљама. У Србији се веома убрзано развијала роботика, па се тада с највећим уважавањем говорило о „београдској школи роботике“, на челу с академиком Миомиром Вукобратовићем. Неке од базних принципа роботике, на којима сада почива развој свих хуманоидних робота у свету управо су били пионирски научни продори те „београдске школе роботике“ академика Вукобратовића, који се цитирају у свим озбиљнијим књигама у свету из области роботике. Слична је ствар и с фундаменталним продорима школе академика Рајка Томовића у примени роботике у медицини (позната „београдске рука“). Наш рачунар ЦЕР реализован за војне потребе тада је био у самом светском врху у тој грани рачунарске технологије. У нишкој ЕИ је пионирски развијана производња чипова по тада најсавременијом технологији и без икаквог технолошког заостајања у односу на водеће земље. Рентген апарати најбољих перформаси тада су из РР завода у Нишу извожени и у најразвијеније земље. И све друге области су биле у највећем развојном замаху. Грађевинске машине наше машиноградње биле су тада по својим перформансама у самом светском врху и извожене су на све континенте. Домаћа грађевинска оператива је користила искључиво наше грађевинске машине, као и врхунска теретна возила ФАП. Треба запазити и закључити: тадашња политика да све велике развојне пројекте реализујемо сами, својим снагама и с ослањањем само на своје кадрове, своју оперативу и своју опрему – учинила је тадашњу Србију и СФРЈ веома респектабилном замљом на свим пољима технолошког развоја.

Такав развој се на најделотворнији начин одразио на надградњу и високо школство. Београдски Грађевински факултет је тада словио, по признању светских зналаца, за један од четири најпрестижнија грађевинска факултета у свету. Његове дипломе су се одмах нострификовале као мастерске, с директном проходношћу на докторске студије и на најпрестижнијим светским факултетима. Висок међународни реноме су уживали и наши други технички факултети (Електротехнички, Машински, Технолошки, и др.), управо због тога јер је њихов развој и научни напредак био логичан и предуслов, и последица убрзаног свеколиког технолошког развоја.

Ето, то су чињенице које говоре шта је то заиста развој, што већ пар деценија не схватају највиши челници власти Србије, урушавајући и грађевинарство и читав сектор индустрије поверавањем свих послова странцима. Документујмо ту погубну политику само с неколико примера.

Реализација наводног Коридора 11 пример је великог и изузетно скупог пројекта који се уопште не може сматрати развојним пројектом држава. Најпре, као што је лепо у Политици објаснио наш просторни планер и најбољи познавалац европске планске легислативе професор Борислав Стојков, ми смо тај наводни коридор просто „измислили“ као европски коридор, јер га у том виду не признаје европска планска политика стратешких саобраћајница. Начин на који се тај пут реализује ангажовањем искључиво страних компанија, потпуно је супротан било каквој здравој развојног политици. Тај пројект можда јесте развојни, али је развојни за Азербејџан и Кину. Пројект би имао неку развојну димензију да га реализују наша предузећа, да на њему раде грађевинске машине „14 октобра“, чиме би се тој важној фабрици делотворно помогла да се стабилизује, да се за грађење користе ФАП-ови кипери и дампери. Пошто је сасвим извесно да на том путном правцу нема одговарајућег саобраћајног оптерећења које би је оправдало и омогућило и одржавање те саобраћајнице и отплату кредита узетих за њу, то ће бити још једна инвестиција која не само што није развојна, већ је и кочничар развоја, јер ће се дугови за њу враћати из средстава која би требало да буду много уносније искоришћена за развој производње. Најновија потпуно незаконита и неразумна одлука да се тај коридор новим мостом преко Саве пребаци на сремску страну[2], само још више потенцира дубиозност тог наводног „коридора 11“.

Реализација туристичких садржаја на Старој планини је, такође, пример веома неразумних енормних улагања, без правих развојних елемената. Утрошено је око 100 милиона евра, направљен је хотел на највишим платоима Старе планине (и то је учињено због мешетарања с већ купљеним земљиштем), саграђене су успињаче са смучарским стазама које су на низу места девастирале чак и веома раритетна еколошка станишта[3] – а затим је све то предато страној компанији на управљање! Сиромашни житељи тог економски и демографски потпуно девастираног планинског подручја практично немају никакве користи од тог пројекта, јер је страна компанија довела „своје“ кадрове, тако да је запослен врло мали број локалних житеља, и то само као сезонско помоћно особље. Сасвим је извесно да би се прави економски развој и демографска стабилизација тог подручја могли да остваре са знатно мање срадстава, да је улагано у побољшање локалне саобраћајне инфраструкуре и у пољопривредну производњу на нивоу домаћинстава[4].

Поменимо још само сулудо и лакомислено потписивање предуговора (потписаног од стране министара две задње владе) за соларну електрану од 1000 MW, на 3.000 ha зиратне земље! Лудост којом смо заиста запањили сав разуман свет. Министри потписаше уговор, а сада ће нама следити арбитража с вртоглаво великим одштетним захтевом. А треба се пристеити да смо ми све арбитраже до сада изгубили.

ПРОЈЕКТИ У ОБЛАСТИ ВОДА СУ НАЈЕФИКАСНИЈИ РАВОЈНИ ПРОЈЕКТИ

 

Анализе динамизма економског и друштвеног развоја држава у прошлости показују да су пројекти у области искоришћења и уређења водних потенцијала били најснажнији механизми који су покретали и/или убрзавали развој држава које су их користиле. Зато се и говори сликовито да су хидротехнички пројекти – „локомотиве развоја“ држава које их примењују.

Сада се већ несумњиво сматра да су древне, најразвијеније цивилизације света, које су се формирале у долинама Тигра, Еуфрата, Нила, Инда, Хуангхоа, Јангцеа – свој много бржи свеколики развој у односу на сва остала друштва у свету, засновале управо на свеобухватном искоришћењу и уређењу водних потенцијала. Због тога се у економским и друштвеним наукама све више користи и термин хидротехничке цивилизације, као начин што конкретнијег указивања на ресурс на коме су те древне цивилизације изградиле свој економски, друштвени и општи цивилизацијски развој и просперитет. Те древне цивилизације су градиле велике системе за коришћење вода и уређење водних режима, а онда је тај изузетно важан посао, стварао услове за развој читавог економског, друштвеног сектора, па и читаве друштвене надградње, од државне организације, науке, па све до културе. Велики хидромелиорациони системи су грађени у наведеним ’хидротехничким цивилизацијама’ чак пре око 5.000 година. Неки уређаји који су тада развијени (на пример, хидрауличка радна кола за подизање воде на веће висине) и сада су потпуно актуелни. Кинези су свој Велики (Царски) канал градили пре 2.500 година, и тада су измислили и бродске преводнице које се на тим принципима граде и данас. У Египту су већ у првим династијама, пре око 4.500 година градили огромне мелиорационе система у долини Нила, па су већ тада користили и ретензије (језера) за ублажавање великих вода, што је принцип који се и сада користи. Бране и акумулације су грађене пре око 5.000 година, као начин да те цивилизације савладају неравномерне водне режиме, што је био основни предуслов да – преживе. Из тог угла гледано, гротескни су отпори разних НВО у државама овог поднебља да се онемогући градња брана и акумулација, наводно у име очувања животне средине.

Управо захваљујући развоју великих хидротехничких пројеката древне цивилизације доживљавале су највећи просперитет. Поред свеукупног економског развоја, знатно бржег но у земљама које нису градиле велике хидоротехничке системе, развој се преносио на све остале сегменте друштва. Најпре, велики пројекти су имали битан утицај на организације држава. И ту се уочава једна законитост. Суочени с проблемом изградње система који су обухватали читаве велике сливове, у којима се вода каналским системима водила стотинама километара, наведене државе су морале да своју државну организацију примере тој чињеници, па су државну структуру градили као чврсто хијерархијски организоване системе у оквиру централне власти. Таква организација је била важан предуслов за омогућавање несметаног грађења, одржавања и експлоатације система. Сликовито: пошто након поплаве Нила, Еуфрата или Хуангхоа треба за веома кратко време потпуно очистити и припремити за функцију читаву хиљадама километара дугу каналску мрежу мелиорационих система (али без иједне лоше очишћене деонице, јер би она представљала ’уско грло’ у хидраулички јединственом систему), то се могло урадити само у условима управљања, из једног центра, и с веома чврсто дефинисаним обавезама и одговорностима. Познато је да је уједињење Горњег и Доњег Египта, пре око 5.000 година, било нужно превасходно из хидротехничких разлога: требало је управљачки објединити каналске системе у те две државе, ради бољег функционисања. Такође, мало људи зна да је израз ’сатрап’, којим се и сада пежоративно означава осион високи државни службеник, вуче корен из Персије, где су сатрапи били начелници покрајина, у чије дужности је спадала и најважнија обавеза: да на све начине, ако треба и грубом силом и принудом, обезбеди да се мрежа мелиорационих канала на његовом подручју стално одржава у најбољем стању.

Развој великих хидротехничких система обезбеђивао је и убрзан развој науке. Само један пример: најепохалнију научни продор у математици, проналазак ’нуле’ и садашњег нумеричног система, као и развој алгебре, настао је у Индији, управо као неопходна подршка планирању све сложенијих хидротехничких система, па се одмах пренео у остале ’долинске цивилизације’, јер су и њима била потребна све сложенија рачунања. Тај нумерички систем је у Европу стигао тек у 14. веку, чак и уз забране, да се не би ’реметио’ систем римских бројева, који, без ’нуле’, није био употребљив за било каква рачунања.

Та проверена развојна искуства – да треба искористити хидротехничке системе за развој – запамћена су и мудро искоришћена у новијој историји. Најочитији пример је пројект Њу Дил (New Deal), почетком 30-тих година 20. века, који је из велике економске и социјалне кризе извукао САД, али се тај позитиван утицај проширио и знатно шире. То је био обухватан пројект јавних радова, али су његову окосницу чинили управо велики хидротехнички системи – бране, хидроелектране, велики мелиорациони системи, системи заштите од поплава, обимни антиерозиони радови и пошумљавања. Треба запазити: реч је управо о системима и радовима који никада не могу бити промашени пројекти! Кренуло се с интегралним хидротехничким пројектима на коришћењу и уређењу сливова на западним падинама Апалачких планина (Тенеси, Охајо), али, када се видела економска, али и много шира друштвена успешност таквог приступа, реализација хидротехничких система се проширила и на друге сливове у САД. Тада се, на најочигледнији начин, показало да су велики хидротехнички пројекти заиста ’локомотива’ развоја, јер су се улагања у такве системе одмах ланчано на најделотворнији начин преносила и на многе друге гране привреде – машиноградњу, електроиндустију, индустрију грађевинских машина и материјала, пољопривреду – све до највиших нивоа финализације, итд. Тада се на врло очигледан начин уочило, а касније и много пута потврдило, да улагање у велике хидротехничке пројекте подстиче развој преко 40-так великих привредних грана, али уз изванредан позитиван ефекат и на читав сектор надградње – науку, образовање, развој других инфраструктурних система. Изнађена је и најбоља организација извршења: оскудна расположива средства коришћена у оквиру водних агенција основаних за већа сливна подручја, али уз изузетно чврсту контролу токова новца. Постоје бројни примери да су управо тада смишљени веома маштовити и паметни системи фазне градње интегралних система, када се с мањим средствима најпре изгради најпрофитабилни ’нуклеус’ производног дела система (то су, по правилу, биле хидроелектране и мелиорациони системи на земљиштима највиших бонитетних класа), који ће својом зарадом стварати средства за даља улагања у развој заштитних делова система и реализацију и других циљева, превасходно у области заштите од поплава, конзервацији и уређења земљишта.

И бројне друге земље су у циљу развоја или подстицања својих посусталих привреда користиле управо хидротехничке пројекте. Треба подсетити на веома успешан пројекат уређења полдера у Холандији, који још увек траје као национални пројект првог приоритета, затим пројекти великих интегралних система у Шпанији (сада Шпанија има више од 1.200 акумулација, којима се потпуно контролишу водни режими свих великих сливова), Француској (потпуно искоришћење хидроенергетских потенцијала и уређење водних режима великих река изградњом низа чеоних акумулација и потпуним каскадирањем низа река са значајним потенцијалима), Италији (реализација многобројних мањих акумулација и мелиорационих система), Аустрији (целовито искоришћење водних потенцијала), Швајцарској, Немачкој, итд. Задњих деценија траје интензивна изградња великих хидротехничких система у Турској, с великим акумулацијама, електранама и великим мелиорационим системима у Анадолији, тако да се због великих захваћених количина воде јавља све заоштренији конфликт око расподеле водних потенцијала с низводним земљема у сливу Тигра и Еуфрата. И све друге земље света које располажу водним потенцијалима користе их убрзано за реализацију великих развојних пројеката, а у томе посебно предњаче Кина, Индија, Иран, Перу, итд.

И СФРЈ је „златне фазе“ свог развоја темељила и на реализацији водопривредних система. Реализовани су бројне хидроелектране, ХС ДТД, мелиорациони и заштитни системи. То су били велики пројекти који су покретали и технолошки развој, али и науку, надградњу. Наша хидротехничка пројектна и извођачка привреда је тада била у самом светском врху, један од великих извозника, па се сада с носталгијом присећамо почетка 80-тих година када је Енергопројект радио у више од 60 земаља света, истовремено на преко 20 брана и хидроелектрана снаге од 500–1.200 MW, с бранама које су биле и преко 240 m.

Нажалост, негде од 80-тих година на власт су почели да долазе људи који нису схватали важност те развојне димензије великих хидротeхничких система, реализованих властитим снагама. Укинути су некадашњи стабилни извори финансирања водопривреде, па се сада средства за сектор вода додељују у износима који нису довољна ни за одржавање постојећих система. Зато је стање у сектору вода постало поражавајуће. ХС ДТД је због непотпуног одржавања и злоупотребе за испуштање отпадних вода доведен у крајње дерутно стање. Велики бачки канал, грађен крајем 18, који је близу 200 година уредно одржаван и био окосница ХС ДТД све до 90-тих година прошлог века, сада је неупотребљив и представља „црну еколошку тачку“ у европској хидрографији. Сличну судбину доживљава и сва остала мрежа тог система од кога и буквално зависи опстанак Војводине. Дивљом градњом и небригом су уништени веома важни заштитни системи (заштитна касета Панчевачки рит је потпуно уништена дивљом градњом), запоседнуто је водно земљиште тако да је онемогућена реализација заштитних система и спровођење мера заштите изворишта. Водно земљиште и прописану зону заштите изворишта Београдског водовода дивље је запосело преко 1000 кућа за одмор, а међу власницима су и највиши државни званичници. Потпуно је запуштена санитарна заштита изворишта, тако да је случај Ужичког водовода само једна од упозоравајућих индикација тог лошег стања. Прекинути су радови и на витално најважнијим водопривредним објектима, тако да се недавно наше узорно предузеће Хидротехника, које због државане небриге грца у тешкоћама, морало да се повуче с градилишта најважнијег водопривредног објеката Србије, бране Сврачково на Великом Рзаву, без које се не може обезбедити поуздано снабдевање водом читавог Рзавског регионалног система, на потесу Ариље – Пожега – Чачак – Горњи Милановац.

Кулминацију непоимања давно знане чињенице о развојној димензији великих водопривредних система показује неодговорно понашање Влада Србије у прошлом и садашњем мандату. Владе су дале странцима, а затим и потврдиле права реализације хидротехничких система на Великој Морави, Дрини, Ибру. Чак су им допустиле да имају већинска управљачка права. Тиме је грубо прекршен Устав, који у члану 87 изричито забрањује отуђење водних ресурса. То изазива неверицу код свих хидротехничких стручњака и у земљи и у окружењу, јер се управљачка права у великим хидротехничким системима не поверавају странцима чак и најзаосталијим земљама. Управљање великим водопривредним системима има и веома значајну безбедносну функцију, и нераздвојан је део националне безбедности и државног суверенитета. Код нас је странцима дозвољено да системе третирају као једнонаменске, само за енергетику, јер њих искључиво интересује брзи профит, а не интегрално коришћење и заштита вода. Странцима је чак дозвољава да они сами организују анализе утицаја система на окружење, тако да они из пројеката избацују чак и најнеопходније заштитне објекте, ако нису у функцији њиховог профита.

Бесмисленост таквог приступа, који се може окарактерисати као издаја националних интереса, огледа се у чињеници да ће те друге државе, с већинским управљачким правима на нашим рекама, добијати бенифите од тзв. зелене енергије. То значи да Србија нема шанси да испуни брзоплето преузету обавезу да обезбеди 27% енергије из „обновљивих“ извора[5]. Чак и по цену већ започете девастације највреднијих еколошких потенцијала.

 

ЗАКЉУЧЦИ

1. Велики проблем развојне политике Србије представља чињеница да се лошим одлукама власти систематски урушавају два носећа стуба развоја: а) грађевинарство, б) водопривреда (читав сектор вода).
2. Грађевинарство, некада једна од водећих извозних грана државе, уништава се на тај начин што се већ дуже време сви већи грађевински послови у Србији поверавају страним компанијама, често потпуно некомпетентним. Те стране фирме онда те послове препуштају домаћим предузећима као подизвођачима, дајући им мали део од уговорене суме. Странци преузимају и референце о изведеним радовима, које су веома важне за наредне наступе на тендерима, док домаће фирме, које су послове заиста и реализовале, остају потпуно у сенци, без таквих референци, чиме им се онемогућава даље пословање и на светском и на домаћем тржишту, и затвара се круг њиховог уништавања.
3. Сектор вода је практично већ уништен због два разлога: а) већ неколико деценија води се изразито рестриктивна политика улагања у сектор вода, без стабилних извора, са средствима која су мања од потреба одржавања постојећих система, због чега су чак и безбедносно најосетљивији системи запуштени, а неки и ван функције (жалостан пример ХС ДТД); б) не схвата се да су улагања у хидротехничку инфраструктуру одвајкада били најефикаснији равојни пројекти свих земаља, пројекти с којима се излазило из економских криза и којима је покретан и убрзаван развој.
4. Показало се, нажалост, да највиши органи власти у суштини и не схватају који се пројекти могу сматрати заиста развојним пројектима. То су само они пројекти који држава релизује у сопственој изведби, на начин да се улагањем у њих покреће и/или убрзава развој читавог низа других привредних производних грана и реализацију сви неопходни пратећи инфраструктурни системи. Развојни су само они пројекти који повећавају запосленост домаћих предузећа и домаће привреде, који стабилизују и унапређују социјално стање и демографске процесе на ширем подручју реализације таквог пројекта. Имајући у виду ту чињеницу многи велики пројекти, које у целости реализују странци, у суштини и немају карактер развојих пројеката. Веома скуп пројекат који нема такав развојни карактер је наводни „коридор 11“, економски неоправдан пројект, који неће моћи својим приходима да плаћа своје одржавање и да сервисира враћање кредита. Такви пројекти, у суштини, ометају привредни развој земље.
5. Пројекти интегралних водопривредних система су доказано најефикаснији развојни пројекти, али само када их држава реализује својим кадровима и са својом опремом. Из тог угла гледено апсолутно је неприхватљива одлука два задње владе Србије која су највеће хидротехничке системе на Морави, Дрини, Ибру повериле странцима, с њиховим управљачким правима. То ће бити економски, водопривредно, али и безбедносно велики промашај и треба га осујетити.
6. Као коначан закључак: у условима кризе у којој се Србија налази треба се окренути само пројектима који су заиста развојни, а пројекти интегралних водопривредних система, којима се ангажује и домаћа оператива и властита опрема – свакако су најбољи пројекти за покретања и оживљавање развоја.

CONSTRUCTION water infrastructure –
Most important and continuous STATE DEVELOPMENT PROJECTS

BRANISLAV DJORDJEVIĆ

University of Belgrade, Faculty of Civil Engineering, professor honoris causa

Despota Stefana 2/41, 11000, Belgrade, Serbia

E-mail: branko@grf.bg.ac.rs

Summary. From the earliest civilizations until now – large hydro projects are always treated as the highest state development projects. These projects are implemented by the state just in times of crisis, as a precondition for overcoming the crisis, the launch and accelerate development. It is known that the realization of a large integrated water management systems driving the development of more than 40 different industries. This means that the state implement their own development projects and manage them. From this starting point has to be viewed critically present a very bad practice to Serbia foreigners entrusted the implementation of large systems in the water, on the Morava, Drina, Ibar rivers. And even they entrusted majority control rights. This paper discusses the strategic mistakes of Serbia, which is greatly mistaken, even the very notion of fact – what they really project development.

KEY WORDS: water infrastructure, state development projects, Serbia, civil engineering

[1] Аутор овог чланка је од својих пријатеља у Словенији добио упозорење за једно њихово продузеће, коме смо наумили да поверимо огроман посао у Београду на приступним саобраћајницама ка Мосту на Ади – „да су сви зачуђени нашом наивношћу, да то предузеће у Словенији нико не ангажује, јер је за све послове које је тамо обављао (врло лоше) ишао на суд, па га сада сви избегавају као да је контаминирано“. Та информација је пренета надлежнима у граду и држави, али узалуд. То труло предузеће је ипак ангажовано, узело је авансе и – отишло у стечај на нашим градилиштима. Но, наши доносиоци одлука су „доследни“ у својој погибељној глупости (да ли само глупости?): за наставак радова ангажују друго труло предузеће из те исте Словеније, такође свима знано да је добрано „контаминирано“, па и оно одлази на нашим градилиштима у стечај!! Доследни смо у својој глупости, нема шта! У стечај управо код нас одлази и предузеће Алпина’ које је било велики миљеник наших доносилаца одлука о највећим тендерима, коме су поверавани све нови и нови послови, мада ни један претходни није обавило како ваља, и мада је државу Србију увалило у неколико арбитражних спорова који нас веома много коштају. Међутим, запрепашћује чињеница да се тим нашим доносиоцима одлука највишег ранга није ништа десило, већ и даље настављају да на тај начин уништавају и наше грађевинарство и државу Србију, удобно заштићени у својим партијским непрокосновеним „феудима“.

[2] Читава техничка јавност је против таквог решења које је назаконито усвојено, без законски планиране процедуре, али се на њему инсистирало да би било омогућено мешетарење с већ купљеним земљиштем на сремској страни, на исти начин као што се мешетарило са земљиштем при изградњи петљи код Добановаца.

[3] Да би се по сваку цену спровела намера надлежних у државних власти да се неке смучарске стазе провуку тачно где су они наумили, и по цену потпуног уништења неких раритетних еколошких станишта на заштићеном простору Парка природе Старе планине, смењена је директорка Завода за заштиту природе Србије, која се противила тој деструктивној намери. Резултат је – неповратно уништење неких драгоцених еколошких потенцијала тог подручја, јединствених у Европи. Стихија дестукције није поштедела ни неке еколошки највредније мање водотоке, које су дивљачки уништили потпуно стихијском и неконтролисаном изградњом деривационих малих хидроелектрана, безначајних енергетских учинака, тако да је сада на неким деловима те плански заштићене планине – Парка природе – чак и дивљач остала без својих појила.

[4] Аутор је током својих бројних боравака на Старој планини разговарао с људима по селима и засеоцима, који су му предочавали своја прижељкивања шта би им много помогло и омогућило да ту живе и несметано привређују. На прво место су увек истицали „да им се пробије“ скроман, јефтин локални пут који би им омогућио како-тако нормалну повезаност са светом. Ти скромни људи су прижељкивали врло скромна, мала улагања која би им много значила: да добију модерне кошнице, којима би заменили своје давно застареле „трмке“, саднице боровница и брусница да их засаде на својим имањима и организују масовну производњу на само за то погодним брдским парцелама, откуп млечних производа (повезано с приступним путем до села), помоћ да набаве расна грла крава. Те несрећне људе нико није питао о тим њиховим ситним бригама и малим улагањима, него се одмах кренуло у мегаломански пројект „на врху планине“, у наивном уверењу да ће он донети развојно благостање том пасивном и демографски угроженом крају Србије.

[5] Српски званичници у разним стручним телима ЕУ преузимају веома лакомислено разне обавезе, које им се намећу, без икаквих консултација са стварним експерима, без анализа и не размишљајући о последицама. Тако је преузета обавеза да се обезбеди чак 27% енергије из обновљивих извора, без икаквих стручних анализа да ли је то могуће. О апсурдности таквог понашања говори чињеница да је Холандија преузела ту исту обавезу од само 3%. И зато, због те бесмислено преузете обавезе сада следи насртај на мале водотоке, чак и у парковима природе, па чак и на националним парковима, да се у њима смештају мале хидроелектране бесмислено малих учинака, али с великим еколошким штетама. Сличан је „јуриш“ и на ветрогенераторе и соларне електране. Већ смо изазвали неверицу многих разумних људи у свету када су сазнали да смо странцима допустили да у Националном парку Фрушка гора граде соларну електрану, а сви знају да то исто предузеће не би смело ни да помисли да такав објекат гради у властитој земљи. .