Autor: Milanović Petar
Sažetak
Svi građevinski objekti u karstu, a posebno brane, akumulacije, nasipi i tuneli su veoma “ranjivi” zbog prisustva površinskih i podzemnih defekata stene nastalih karstifikacijom. Jedna od najopasnijih posledica ovih defekata je proces nastanka indukovanih kolapsa. Tim procesom su posebno ugrožene akumulacije, bez obzira da li su formirane u celini ili samo delimično na kartstifikovanoj steni. Nastanak kolapsa znači istovremeno i nastanak ponora a time i gubitak vode iz akumulacije. Veliki broj akumulacija u karstu uspešno funkcioniše zahvaljući opsežnim antifiltracionim geotehničkim zahvatima ali u nekim slučajevima ni ove mere nisu bile dovoljno efikasne da bi objekat funkcionisao u skladu sa njegovom namenom. Za razliku od ponora i kaverni koji su identifikovani u toku geološkog kartiranja i čije saniranje može da se predvidi projektnim rešenjima, nastanak indukovanih kolapsi je nepredvidljiv i praktično trenutan proces. I pored realizacije obimnih istražnih radova, njihove lokacije je veoma teško otkriti jer su obično zamaskirane debelim slojem aluvijalnih sedimenata. Rizik nastanka kolapsa i mogućih gubitaka vode iz akumulacija ili hidrotehni_kog tunela je prisutan već od prvog dana njihove eksploatacije. Oni mogu da se jave već kod prvog punjenja, što je najčešće, ali i posle mnogo godina funkcionisanja akumulacije. Dobro koncipiranim programom istražnih radova rizik se može znatno smanjiti i svesti na minimum ali ne i eliminisati. Pristup koji isključuje prihvatanje i minimuma rizika, kad se radi o karstu, je konzervativan i sputava realizaciju projekata, a time često i razvoj određenog karstnog regiona u celini.
