Navodnjavanje i odvodnjavanje u procesu privatizacije i transformacije u zemljama u tranziciji i perspektive razvoja

Posle Drugog svetskog rata u svim zemljama istočne i jugoistočne Evrope, i državama bivšeg SSSR-a i Kine, došlo je do naglog razvoja vodoprivrednih melioracija. Ovi sistemi su izgrađeni u državnom, odnosno društvenom sektoru. U nekim državama je gotovo u potpunosti rešen problem uređenja vodnog režima zemljišta, a u nekim delimično. Početkom devedesetih godina državno uređenje i socijalna i ekonomska situacija se promenila. Najznačajnije promene su ekonomske prirode, koje se dalje reflektuju na celokupnu poljoprivrednu proizvodnju. Sa promenom društveno ekonomskih odnosa, dolazi do stagnacije ili pada u razvoju vodoprivrednih melioracija. U mnogim državama se melioracioni sistemi sa teškoćom održavaju, dok u nekima propadaju. Izuzetak je Kina, koja je uspela da nastavi pozitivan trend razvoja do danas. Sličan trend razvoja i održavanja se javlja i u Srbiji. Perspektive prevazilaženja ovih problema ogledaju se u transferu upravljanja melioracionim sistemima na nižem nivou (tercijerni i nižeg reda kanali i cevovodi), što mora biti propraćeno i zakonskim promenama. Transfer upravljanja melioracionim sistemima je prenos odgovornosti i nadležnosti za upravljanje hidromelioracionim sistemima sa državnih službi na udruženje korisnika vode ili drugi privatni sektor. Umesto termina transfer koristi se i izraz privatizacija. Po ugledu na druge zemlje ovom razvoju može da doprinese osnivanje pomoćnih savetodavnih stručnih službi (extension service), uz čiju pomoć će se moći postići profitabilna poljoprivredna proizvodnja i bolje gazdovanje vodama.