Autor:Bošnjak Đuro
Sažetak
U Srbiji se navodnjavanje primenjuje na simboličnim površinama ispod realnih mogućnosti i stvarnih potreba. Naši odnosi prema navodnjavanju su vrlo loši počev od planiranja, projektovanja, izgradnje do eksploatacije zalivnih sistema. Više puta se ambiciozno planiralo, skromno se gradilo i loše eksploatisali sistemi za navodnjavanje. Mnogi su ostali ne završeni i nikada nisu bili u funkciji, a u poslednje vreme većina ih je van funkcije jer su ostali bez vitalne opreme. Prema vodoprivrednoj osnovi (1996) u Srbiji je izgrađeno 270.864 ha navodnjavanih površina, a egzistira podatak da se u 2001. godini navodnjavalo 35.000 ha. Činjenica je da u našim uslovima nema uspešne biljne proizvodnje bez navodnjavanja, prinosi su niski, variraju iz godine u godinu i u korelaciji su sa količinama i rasporedu padavina. Navodnjavanje je jedina mera kojom se u potpunosti mogu rešiti problemi suše, ali u uslovima navodnjavanja treba organizovati takvu proizvodnju koja se ne može obavljati u suvom ratarenju jer je ono agens intenzivne poljoprivrede nazvane terminom “irrigated agriculture”. U našim uslovima navodnjavanje je neophodno, jer bi se u vlažnim godinama korigovao loš raspored padavina, u sušnim eliminisao deficit vlage, pri čemu bi se obezbedili visoki i stabilni prinosi pod uslovom da se organizuje “irrigated agriculture”. Proizvodnja mora biti profitabilna sa obezbeđenim plasmanom, orijentisanim izvozu.
